||     UREĐENJE STANOVA       ||       VANJSKO UREĐENJE KUĆE       ||       ARHITEKTURA~TEKSTOVI       ||       KULINARSTVO       ||     FOTOGALERIJA     ||                                                                                                     

01. јун 2013.

Traženje skloništa u Pandorinoj kutiji




Zigmunt Bauman

Od samog svog početka gradovi su bili mesta gde zajedno žive stranci, u neposrednoj blizini jedni s drugima, a pri tom ostaju stranci. Biti u društvu stranaca uvek deluje zastrašujuće (mada ne mora uvek izazivati strah), pošto je u prirodi stranaca, za razliku od prirode, kako prijatelja tako i neprijatelja, da njihove namere, način mišljenja i reakcije na zajedničke situacije nisu poznate ili nisu poznate u meri koja bi bila dovoljna da se procene njihovi mogući postupci. Skup stranaca predstavlja mesto endemske i neizlečive nepredvidljivosti. To se može i na drugi način formulisati: stranci su otelotvorenje rizika

U odsustvu egzistencijalne ugodnosti, sada smo zadovoljni ako imamo bezbednost, ili osećaj bezbednosti“, pisali su urednici časopisa Hedgehog Review u svom uvodniku specijalnog izdanja posvećenog strahu.1
Opšte je poznato da je zemljište na kome bi trebalo da počivaju naši životni izgledi trusno zemljište – kao i naša radna mesta i kompanije koje ih nude, naši partneri i mreže prijatelja, položaj koji uživamo u širem društvu, kao i samopoštovanje i samopouzdanje koji idu uz njega. „Napredak“, koji je nekada bio najizrazitija manifestacija radikalnog optimizma i obećanje sveopšte i trajne sreće, pomerio se potpuno ka svojoj suprotnosti, distopijskom i fatalističkom polu anticipacije. On sada označava pretnju nemilosrdne i neumitne promene koja predskazuje ne mir i spokoj, već kontinuiranu krizu i pritisak, koji isključuju bilo kakav trenutak predaha; to je neka vrsta igre muzičke stolice u kojoj trenutak nepažnje kao rezultat donosi nepopravljiv poraz i isključenje bez prava na žalbu. Umesto velikih očekivanja i snova, „napredak“ evocira nesanicu, noćne more o „zaostajanju“, kašnjenju na voz, ili ispadanju kroz prozor vozila u punoj brzini.
 
U nemogućnosti usporavanja zapanjujućeg tempa promene, a kamoli predviđanja ili kontrole smera promene, stavljamo težište na one stvari na koje možemo uticati, ili verujemo da možemo, ili su nas uverili da možemo na njih uticati: trudimo se da proračunamo i minimiziramo rizike od nebrojenih i nedefinisanih opasnosti koje mogu ugroziti nas lično ili naše trenutno najbliže i najmilije, a koje mračni svet i njegova neizvesna budućnost nose sa sobom. Preokupirani smo detektovanjem „sedam znakova bolesti raka“ ili „pet simptoma depresije“, ili egzorcizmom sablasti visokog krvnog pritiska i visokog nivoa holesterola, stresa ili gojaznosti. Drugim rečima, tražimo zamene za mete koje ćemo izložiti višku našeg straha koji nema pristupa svom prirodnom odušku, i pronalazi privremene zamene u detaljnoj predostrožnosti od duvanskog dima, gojaznosti, brze hrane, seksa bez zaštite ili izlaganja suncu. Oni među nama koji to sebi mogu da priušte prave fortifikacije protiv svih vidljivih i nevidljivih, sadašnjih ili predviđenih, poznatih ili još uvek nepoznatih, raštrkanih ali sveprisutnih opasnosti, zaključavaju se iza zidova, pokrivaju TV kamerama prilaze svojim domovima, angažuju naoružano obezbeđenje, voze oklopljena vozila (kao što su oni poznati džipovi), nose zaštitne prsluke ili uzimaju časove iz borilačkih veština. Dejvid L. Altejd sugeriše da je „problem u tome što te aktivnosti reafirmišu i pospešuju osećaj haosa“.2 Svaka dodatna brava na ulaznim vratima kao reakcija na stalne priče o kriminalcima iz inostranstva koji nesmetano divljaju, svaka promena načina ishrane kao reakcija na još jednu „paniku u vezi sa hranom“, čine svet još više nepouzdanim i strašnijim, i podstiče još više odbrambenih akcija – koje će, avaj, i same, bez sumnje, dovesti do istog rezultata. Naši strahovi su postali samodovoljni i sami sebe pospešuju. Takođe su stekli sopstveni pokretački impuls.
 
Mnogo komercijalnog kapitala može se dobiti od nesigurnosti i straha, što se i događa. „Tvorci reklama“, kako komentariše Stiven Grem, „svesno eksploatišu široko raširene strahove od katastrofičnog terorizma kako bi povećali prodaju visokoprofitnih džipova.“3 Ova čudovišta koja proždiru benzin, sasvim naopako nazvana „sportska vozila“, već su dostigla 45 procenata svih prodatih automobila u SAD i uvode se u svakodnevni život kao „odbrambene kapsule“. Takav džip je

Oznaka bezbednosti, kao što se zajednice opasane zidovima, u kojima se ti džipovi tako često voze, u reklamama prikazuju kao zajednice imune na rizičan i neizvestan život spolja… Takva vozila kao da ublažavaju strah urbane srednje klase koji se kod njih javlja kada se kreću – ili su u saobraćajnoj gužvi – po svom „rodnom“ gradu.
Kao i likvidna gotovina, spremna za bilo koju vrstu investicije, kapital straha može se konvertovati u svaki oblik profita, komercijalnog ili političkog. Lična bezbednost je postala značajna, možda i glavna okosnica svih vidova marketinških strategija. „Zakon i poredak“, koji se sve više svode na obećanje lične sigurnosti, postali su značajna, možda i glavna okosnica u političkim manifestima i izbornim kampanjama. Prikazivanje pretnji po ličnu bezbednost postalo je značajno, možda i glavno sredstvo masovnih medija u borbi za gledanost i čitanost (uvećavajući dodatno uspeh, kako marketinškog tako i političkog iskorišćavanja straha). Kako je Rej Seret rekao, svet prikazan na televiziji nalikuje „građanima-stadu“, koju „ovčari-policija“ čuvaju od „vukova-kriminalaca“.4
Sve to neminovno mora, ne samo da utiče na našu percepciju života u gradu, nade i bojazni koje obično vežemo za urbano okruženje, već i da revolucioniše uslove urbanog življenja. A kada govorimo o uslovima urbanog života, u stvari govorimo o uslovima života čovečanstva. Prema sadašnjim projekcijama, za otprilike dve decenije, dve trećine ljudi će živeti u gradovima, i tako retko pominjana imena kao što su Čongking, Šenjan, Pune, Ahmadabad, Surat ili Jangon, označavaće gradove sa više od pet miliona ljudi zbijenih u konurbacije – kao i druga imena, poput Kinšase, Abidžana ili Belo Horizontea, koje sada više povezujemo sa egzotičnim odmorom nego sa prvom linijom fronta savremenih bitaka modernizacije. Novopridošli u prvu ligu urbanih aglomeracija, skoro svi u bankrotu ili blizu bankrota, moraće, u najmanju ruku, pokušati da „se u dvadesetak godina suoče sa onim problemima koje su London ili Njujork jedva uspevali da reše u 150 godina“.5 Ono što sada znamo o poznatim brigama i strahovima koji opterećuju starije velike gradove vrlo lako može biti majušno u poređenju sa nedaćama sa kojima se mogu suočiti novi džinovi.
Našoj planeti treba još mnogo da bi postala „globalno selo“ Maršala Makluana, ali sela na planeti se veoma brzo globalizuju. Pre mnogo godina, Robert Redfil, proučivši ono što je ostalo od predmodernog ruralnog sveta, zaključio je da „seljačka kultura“, koja nije dovršena i nije sama sebi dovoljna, ne može biti na odgovarajući način opisana, a kamoli shvaćena van okvira svog susedstva, uključujući i grad, sa kojim su seljani čvrsto povezani međuzavisnošću i uzajamnim uslugama. Nakon sto godina možda će jedini okvir u kojem treba posmatrati sve ruralne stvari kako bi bile adekvatno opisane i objašnjene biti planeta. Uključivanje u sliku i obližnjeg grada, koliko god veliki bio, neće biti dovoljno. I selo i grad predstavljaju terene sila daleko izvan njihovog domašaja, kao i procesa koje te sile pokreću i koje niko – ne samo žitelji sela i gradova, već čak i sami inicijatori – ne mogu pojmiti, a kamoli kontrolisati. Stara poslovica, da ljudi pucaju a Bog nosi metke, treba da se preformuliše; žitelji sela i gradova možda ispaljuju rakete ali njih nose globalna tržišta.
U redovnoj kolumni „Komentar o selu“ Korner post je 24. maja 2002. objavio članak Elberta van Donkersgeda (savetnika za stratešku politiku Hrišćanske farmerske federacije Ontarija, Kanada) pod naslovom koji sam sve govori: „Kolateralna šteta od globalizacije“.6 „Svake godine proizvodimo više hrane ekonomičnijom upotrebom resursa uz angažovanje manje ljudi“, primećuje Van Donkersged. „Farmeri sve pametnije rade, investiraju u tehnologije koje smanjuju potrebu za ljudskim radom, i fino podešavaju svoje upravljanje u cilju kvalitetnije proizvodnje.“ Sve manje i manje ljudi potrebno je za isti posao. Za četiri godine, do 2002, 35.000 njih je nestalo iz statistika Ontarija – postali su višak usled „tehnološkog napretka“, zamenjeni su novim i poboljšanim tehnologijama (znači onima koje smanjuju potrebu za ljudskim radom). Međutim, poenta je u tome da je, po udžbenicima ekonomije, štaviše i po prostoj logici stvari, takav spektakularan napredak u produktivnosti trebalo da dovede do bogatstva ruralnog Ontarija i da značajno poveća profit farmera – ali nije bilo znakova takvog obilja. Van Donkersged izriče jedini zaključak do koga se može doći: „Dobit od jačanja produktivnosti na selu akumulira se negde drugde u ekonomiji“. Zašto? Globalizacija. „Globalizacija“ je, primećuje Donkersged, izrodila „šemu spajanja i otkupa od strane firmi koje snabdevaju farme sredstvima…“; argumentacija „ovo je neophodno zbog konkurentnosti na međunarodnom tržištu“ je možda ispravna, ali „ovo spajanje je dovelo do monopolističkog klina“ koji „uzima dobiti od povećanja produktivnosti na farmama“. Dalje se kaže da „velike korporacije postaju grabljivi džinovi, a onda zauzimaju tržišta. Oni mogu, a to i rade, koristiti ekonomsku moć da uzmu šta im treba od sela. Dobrovoljne razmene, razmena dobara na jednakim osnovama, povlači se pred ekonomijom komande i kontrole na selu“.
 
 
Hajde da se sada prebacimo nekoliko hiljada milja od istoka i juga Ontarija – do Namibije, statistički jedne od prosperitetnijih afričkih zemalja. Kao što Kin Šor izveštava, tokom poslednje decenije udeo ruralnog u ukupnom stanovništvu Namibije, do sada uglavnom zemlje seljaka, naglo je opao, dok se udvostručio broj stanovnika glavnog grada – Vindhuka.7 Višak populacije, koja je došla iz ruralnih krajeva, preselio se u sirotinjske gradiće koji su iznikli na ivicima relativno bogatog grada, privučen „nadom, ne realnošću“, jer „slobodnih radnih mesta ima manje od kandidata“. Sam broj ljudi koji dolaze, u poređenju sa rastom urbane ekonomije Vindhuka, „sugerisao bi da postoji užasno mnogo ljudi koji su, u stvari, bez prihoda“, kako je utvrdio Brus Frejn, stručnjak za regionalno urbano planiranje u Namibiji, i nagrađeni naučnik sa kanadskog Kvins univerziteta. Ruralna Namibija i dalje donosi višak radne snage, dok je rast kapitala u urbanoj Namibiji suviše nizak da apsorbuje taj višak. Obećani dodatni profit, koji je trebalo da dođe sa rastom poljoprivredne produktivnosti, nekako nije ostao na selu, a zaobišao je i gradove. Nadovezujući se na Van Donkersgedovu misao, možemo postavi pitanje zašto. I, kao i on, dati odgovor: globalizacija.

Na delovima planete koji su na suprotnom kraju pritisaka globalizacije, kako primećuje Džeremi Sibruk, „gradovi su postali izbeglički kampovi za izgnanike iz ruralnog života“ i nastavlja opisom urbanog života sa kojim će najverovatnije biti suočeni ti izgnanici iz ruralnog života:
Niko ne nudi posao. Ljudi se pretvaraju u vozače rikši ili kućne sluge: kupe nekoliko banana i polože ih na pločnik za preprodaju; traže posao kao portiri ili fizički radnici. To je nezvanični sektor. U Indiji je manje od 10 posto ljudi zaposleno u zvaničnoj ekonomiji, a i to se smanjuje privatizacijom državnih preduzeća.8
Nan Elin, koja se ubraja među najkritičnije istraživače i najpronicljivije analitičare savremenih urbanih trendova, ističe da je zaštita od opasnosti bila „osnovni motiv za izgradnju gradova čije su granice obično bile definisane prostranim zidinama ili ogradama, od drevnih sela u Mesopotamiji, preko srednjovekovnih gradova do naselja američkih Indijanaca“.9 Zidovi, šančevi, ili ograde od stubova obeležavali su granicu između „nas“ i „njih“, reda i divljine, mira i rata: neprijatelji su bili oni koji su ostavljeni sa druge strane ograde i kojima je zabranjeno da je pređu. „Međutim, uglavnom u poslednjih stotinak godina, došlo je do toga da se grad povezuje više sa opasnošću nego sa bezbednošću.“ Danas, u čudnovatoj zameni svoje istorijske uloge i suprotno prvobitnim namerama i očekivanjima, naši gradovi se od skloništa protiv opasnosti brzo pretvaraju u glavne izvore opasnosti. Diken i Laustsen čak sugerišu da je milenijumski stara „veza između civilizacije i varvarstva“ sada izokrenuta. „Grad se vraća u prirodno stanje karakterisano vladavinom terora, koji je praćen sveprisutnim strahom.“10
 
 
Možemo reći da su izvori opasnosti prešli u samo srce grada. Prijatelji, neprijatelji, i, iznad svega, ti nedokučivi, misteriozni stranci koji se preteći javljaju između ta dva ekstrema, sada su pomešani i prolaze jedni tik pored drugih na ulicama. Rat protiv nesigurnosti, opasnosti i rizika danas se vodi unutar grada, i unutar grada je definisano bojište i linije fronta. Teško oklopljeni rovovi i bunkeri, čija je namena da strance odvoji, drži ih na odstojanju i spreči njihov ulazak, brzo postaju jedan od najvidljivijih aspekata savremenih gradova – iako imaju različite oblike i iako njihovi dizajneri nastoje da svoje kreacije uklope u gradski pejzaž, time „normalizujući“ vanredno stanje u kome obitavaju urbani žitelji, zavisnici od bezbednosti.

Najuobičajeniji vid odbrambenih bedema su sve popularnije „zajednice pod kapijom“ (sa naglaskom na „kapiji“ a ne na „zajednici“ u prospektima agenata za promet nekretnina i praksi rezidenata), sa obaveznim obezbeđenjem i kamerama za nadgledanje na ulazu. Broj „zajednica pod kapijom“
u SAD već je prešao broj od 20.000, dok je njihova populacija prešla osam miliona. Značenje „kapije“ postaje sve šire iz godine u godinu; na primer, stambeni kompleks u Kaliforniji, po imenu „Pustinjsko ostrvo“, opasan je šancem od sto hiljada kvadratnih metara. Brajan Marfi je za Denisa Hopera projektovao kuću u Veneciji (u Kaliforniji) sa metalnom naboranom fasadom nalik na bunker, i bez prozora. Isti arhitekta je projektovao, takođe u toj Veneciji, drugu luksuznu kuću unutar zidova stare oronule građevine, koju je prethodno išarao grafitima da bi je utopio u već sasvim vandalizovan kraj. Projektovana i smišljena neupadljivost je trend vođen strahom koji se širi urbanom arhitekturom; drugi trend je pretnja, i to eksterijerom opasnog izgleda, nalik utvrđenju, a prisustvo mnogih jasno vidljivih kontrolnih punktova i uniformisanog obezbeđenja čini ga još odbojnijim i strašnijim, ili pak provokativnim, oholim i drskim prikazom bogatstva, drečavosti, kićenosti i gizdavosti.

Arhitektura straha i pretnje preplavljuje urbana javna mesta, neumorno, mada neprimetno ih pretvarajući u strogo čuvana mesta 24 časa dnevno. Inventivnost na ovom polju nema granica. Nan Elin imenuje nekoliko sredstava, uglavnom američkih po poreklu, ali široko kopiranih svuda – kao što su „na skitnice otporne“ klupe u obliku bureta, kombinovane sa sistemom za prskanje u gradskim parkovima Los Anđelesa (Kopenhagen je otišao i korak dalje, uklanjanjem svih javnih klupa iz centralne stanice i propisivanjem kazni za putnike koji leže na podu čekajući svoju vezu), ili pak sistemi za prskanje u kombinaciji sa razornom bukom mehaničke muzike koja tera besposličare i skitnice dalje od trafika.
Što se tiče sedišta korporacija i velikih robnih kuća, donedavno glavnih elemenata urbanih javnih mesta, kao i njihovih fokusa i atrakcija, oni se danas radije opredeljuju za izlazak iz gradskih centara i prelazak u veštačka okruženja dizajnirana od nule, sa nekim prividnim urbanim obeležjima kao što su prodavnice, restorani i nekoliko stanova koji su tu ubačeni da bi sakrili temeljitost kojom su glavne gradske atrakcije – njegova spontanost, fleksibilnost, sposobnost pružanja iznenađenja, te mogućnost avanture (svi oni razlozi zbog kojih se smatralo da Stadtluft frei machen) – presečene i proterane. Kao primer ovog trenda, prepunog simbola, pogledajmo niz korporacijskih kancelarija u Kopenhagenu na samoj morskoj obali, koje su impozantne, a pri tom ipak odbojne, kao masivna utvrđenja, temeljno ograđena, osmišljena tako da budu gledana samo iz daljine kao zidovi bez prozora La Defense u Parizu – mogu se gledati ali se ne mogu posetiti.
Njihova poruka je jasna i precizna: službenici korporacija unutar tih zgrada naseljavaju globalni sajber prostor, dok je njihova fizička veza sa gradom formalna, uslovna i krhka – tako da visoka, umišljena grandioznost monolitnih fasada sa tek nekoliko pažljivo kamufliranih ulaznih tačaka upravo to i odslikava. Oni koji su unutra jesu na mestu gde su te zgrade podignute, ali mu ne pripadaju. Njihovi interesi više ne počivaju u gradu u kome su, igrom slučaja, privremeno podigli svoje šatore; jedinu uslugu koju im gradski oci mogu pružiti jeste da ih ostave na miru. Pošto traže malo, ne osećaju obavezu da daju mnogo zauzvrat.

Ričard Rodžers, jedan od najcenjenijih i najpoznatijih britanskih arhitekata, upozorio je učesnike jednog simpozijuma za urbano planiranje u Berlinu 1990:

Kad predložimo projekat nekom investitoru on odmah pita: „Zašto su potrebna stabla, čemu služe ovi pasaži?“ Građevinske investitore samo interesuje poslovni prostor. Ako ne možete da garantujete da će se zgrada isplatiti u roku od deset godina, uopšte nema svrhe ni da im se obraćate.11

Rodžers opisuje London, gde je naučio tu gorku lekciju, gradu koji je „politički paralizovan, i čini se da je skoro potpuno u rukama građevinskih investitora“. Što se tiče istinski i suštinski bitnog preuređenja gradskog prostora, kao što je obnova londonskih luka, najvećeg prostora te vrste u Evropi, planovi su odobreni sa manje pažnje nego što bi ona bila poklonjena „planiranju postavljanja svetlećeg znaka na prodavnicu brze hrane u East India Dock Road“. Javni prostor bio je prva kolateralna žrtva grada koji je izgubio bitku pokušavajući da zaustavi ili uspori neumoljivi napredak sile globalizma. I tako, Rodžers zaključuje, „ono što vam je u osnovi potrebno jeste institucija koja bi štitila javni prostor“.

To je lakše reći nego uraditi… Gde tražiti takvu instituciju? I ako se pronađe, kako je osposobiti za takav jedan zadatak?

Istorija urbanizma do sada, danas kao i u prošlosti, nije sasvim ohrabrujuća. Evo šta, na primer, pronicljivi pripovedač Džon Rider kaže o sudbini londonskog urbanizma:

Društveni poredak i distribucija londonskog stanovništva se menjala – ali na način koji nije imao nikakve veze sa onim što su planovi mogli predvideti, ili što su urbanisti smatrali idealnim. To je bio klasičan primer toga kako tok ekonomije, društva i kulture može biti kontradiktoran, pa čak može i poništiti ideje i teorije koje su urbanisti zastupali.12

U prve tri posleratne dekade, Stokholm – grad koji je prihvatio i svesrdno usvojio veru velikih modernih i postmodernih vizionara da se preoblikovanjem prostora koji zauzimaju ljudi može unaprediti forma i priroda njihovog društva – se možda najviše od svih drugih velikih gradova približio realizaciji „socijaldemokratske utopije“. Gradska vlast Stokholma obezbedila je svakom svom pojedinačnom stanovniku ne samo adekvatan smeštaj, već i potpun spektar blagodati za poboljšanje svakodnevnog života, kao i potpunu zaštitu egzistencije. Ali, u roku od samo tri decenije, raspoloženje među ljudima je počelo da se menja na način neočekivan za urbaniste. Građani, posebno mlađi stanovnici Stokholma, nisu se opredelili za zajednicu koja je potpuno predvidiva, gde se o svemu vodi računa i sve je uzeto u obzir, već su strmoglavo skočili u burne vode privatnog stambenog tržišta. Rezultat njihovog masovnog bekstva, kako je utvrdio Piter Hol, ukupno gledano nije bio
atraktivan, „sa tim zbijenim kućama u neinventivnim uniformnim redovima, koje podsećaju na najgoru vrstu američkih predgrađa“ – „ali, potražnja je bila velika i te kuće su se lako prodavale“.

Nesigurnost rađa strah, i nije čudo da je borba protiv nesigurnosti visoko na listi prioriteta urbanista; ili bar u to urbanisti veruju, i, ako ih pitaju, insistiraju na tome da bi tako trebalo da bude. Međutim, problem je u tome što onda kada se otkloni nesigurnost, sa gradskih ulica nestaje i spontanost, fleksibilnost, sposobnost pružanja iznenađenja, mogućnost avanture, sve te glavne atrakcije urbanog života. Alternativa nesigurnosti nije blaženi mir, već prokletstvo dosade. Da li je moguće savladati strah a istovremeno izbeći dosadu? Može se pretpostaviti da ova zagonetka predstavlja glavni problem sa kojom se suočavaju urbanisti i arhitekte; problem za koji još nije nađeno ubedljivo, zadovoljavajuće i nesporno rešenje; to je pitanje za koje možda ne može biti pronađen potpuno zadovoljavajući odgovor, ali i pitanje koje će (možda iz istog tog razloga) nastaviti da podstiče arhitekte i urbaniste na još besomučnije eksperimentisanje i još smelije invencije.


Od samog svog početka gradovi su bili mesta gde zajedno žive stranci, u neposrednoj blizini jedni s drugima, a pri tom ostaju stranci. Biti u društvu stranaca uvek deluje zastrašujuće (mada ne mora uvek izazivati strah), pošto je u prirodi stranaca, za razliku od prirode, kako prijatelja tako i neprijatelja, da njihove namere, način mišljenja i reakcije na zajedničke situacije nisu poznate ili nisu poznate u meri koja bi bila dovoljna da se procene njihovi mogući postupci. Skup stranaca predstavlja mesto endemske i neizlečive nepredvidljivosti. To se može i na drugi način formulisati: stranci su otelotvorenje rizika. Nema rizika bez, u najmanju ruku, rezidualnog staha od štete ili poraza, ali bez rizika nema ni mogućnosti dobitka ili trijumfa; zbog toga okruženje prepuno rizika ne može a da ne bude percipirano kao mesto istinske neodređenosti, koje stoga ne može a da ne izaziva ambivalentne stavove i reakcije. Okruženja prepuna rizika istovremeno privlače i odbijaju, i tačka gde se jedna reakcija pretvara u svoju suprotnost upadljivo varira i menja položaj, tako da je praktično nemoguće utvrditi gde je ona, a kamoli fiksirati je.
Prostor je „javan“ u onoj meri u kojoj ljudi kojima je omogućen ulaz i koji će tu verovatno ući nisu unapred odabrani. Nisu potrebne nikakve propusnice i ne registruju se dolasci i odlasci. Prisustvo u javnom prostoru je stoga anonimno, i time je neizbežno da su prisutni u javnom prostoru uglavnom stranci jedni drugima, kao i ljudima koji su odgovorni za taj prostor. Javni prostori su mesta susreta stranaca, tako da predstavljaju kondenzaciju i ekstrakt glavnih karakteristika urbanog života. Upravo na javnim mestima urbani život, sa svim što ga odvaja od drugih vidova ljudskog zajedništva, postiže svoj najpotpuniji izraz, zajedno sa svojim najkarakterističnijim radostima i tugama, slutnjama i nadama.
Zato su javna mesta uporišta nadmetanja privlačnosti i odbojnosti u kontinuiranim i rapidno menjajućim odnosima. Stoga su ta mesta ranjiva, izložena manijakalno-depresivnim i šizofrenim napadima, ali i jedina mesta gde privlačnost ima šansu da nadjača ili neutralizuje odbojnost. Drugim rečima, to su mesta otkrivanja, učenja i prvog praktikovanja načina i sredstava zadovoljavajućeg urbanog življenja. Javna mesta su tačke gde se na licu mesta rešava budućnost urbanog života (kao i budućnost kohabitacije širom planete, imajući u vidu da rastuću većinu stanovništva na planeti čine urbani žitelji).
Budimo precizni: ovo se ne odnosi na bilo koja javna mesta, već samo na ona koja su se odrekla, kako modernističke ambicije da unište i poravnaju sve razlike, tako i postmodernističkog stremljenja ka učvršćavanju razlika putem uzajamnog odvajanja i otuđivanja. Odnosi se na javna mesta koja prepoznaju kreativnu vrednost različitosti koja obogaćuje život, a pri tom podstiču te različitosti na sadržajan dijalog. Da citiramo opet Nan Elin: „Dopuštajući različitostima“ (među ljudima, aktivnostima, uverenjima itd.) da se „razvijaju“, javno mesto omogućava integraciju (ili reintegraciju) „bez poništavanja razlika; u stvari, javno mesto slavi razlike. Strah i nesigurnost se ublažavaju očuvanjem razlika, uz mogućnost slobodnog kretanja gradom“. Tendencija povlačenja sa javnih mesta, a time i povlačenja na ostrva istosti, vremenom se pretvara u glavnu prepreku življenju uz razlike – tako što veštine dijaloga i pregovaranja blede i nestaju. Kako se stvari odvijaju sopstvenom dinamikom, možemo osetiti rastuću opasnost da će javni domen biti sveden, kako se živopisno izrazio Džonatan Mening iz „South African Ikemeleng Architects“, „na nekoristan prostor zaostao među džepovima privatnog prostora“:
Interakcija među ljudima u tom sterilnom preostalom prostoru je ograničena na sukob između motorizovanih i pešaka, imućnih i siromašnih, na primer prosjačenje i prodavanje stvari kod semafora, sukob između vozača i onih što pretrčavaju ulicu, ili otimanje stvari na ulici i krađa automobila. Spojevi između javnog domena i privatnih prostora… su pročelja prodavnica robe ili razrađeni mehanizmi odbrane koji drže ljude na odstojanju – kapije, zidovi, bodljikave žice, električne ograde.
Maning zaključuje svoju analizu pozivom na „promenu težišta sa projektovanja privatnih prostora na projektovanje šireg javnog domena koji bi bio, kako koristan tako i stimulativan… On mora udovoljiti nizu alternativnih potreba i delovati više kao katalizator, a ne prepreka interakciji među ljudima“. Što se Nan Elin tiče, ona sumira svoju studiju argumentovanjem potrebe za „integralnim urbanizmom“, pristupom koji naglašava „povezanost, komunikaciju i slavljenje“. I dodaje: „Trenutno se suočavamo sa zadatkom da izgrađujemo grad na način koji neguje zajednice i okruženje koje nas, na kraju krajeva, održava. To nije lak zadatak, ali je od suštinskog značaja.“

Oko mudrosti i urgentnosti ovakvih apela ne može biti nikakvih sumnji. Ono što preostaje jeste da se latimo tog zadatka, koji zasigurno „nije lak“, a opet jeste od suštinskog značaja. To je jedan od najmanje lakih zadataka sa kojim se suočava naša planeta, koja se rapidno globalizuje, ali i zadatak koji zahteva neposredno i hitno rešavanje. I to ne samo zbog komfora urbanih žitelja. Kao što je Luis H. Morgan davno uvideo, arhitektura „nam pruža potpunu ilustraciju napretka od divljaštva do civilizacije“.15 Ja bih dodao: „napredak ka civilizaciji“, koji danas shvatamo ne kao jednokratno dostignuće već kao svakodnevnu, kontinuiranu borbu; borbu koja nikad nije do kraja dobijena i koja verovatno nikada neće dostići svoju završnu crtu, ali koja je uvek obavijena nadom u pobedu.
 
iz knjige Fluidni život
preveli  Nataša Mrdak i Siniša Božović
 

Нема коментара:

Постави коментар