||     UREĐENJE STANOVA       ||       VANJSKO UREĐENJE KUĆE       ||       ARHITEKTURA~TEKSTOVI       ||       KULINARSTVO       ||     FOTOGALERIJA     ||                                                                                                     

03. јун 2013.

Jirgen Habermas: Moderna i postmoderna arhitektura



Izraz postmoderno najpre je označavao samo nove varijante u širokom spektru pozne moderne, kada je u Americi pedesetih i šezdesetih godina primenjen  na one literarne struje koje su htele da se distanciraju od dela rane moderne. U nov, zapravo politički bojni poklič sa afektivinim nabojem postmodernizam se pretvara tek otkad su sedamdesetih godina taj izraz preuzela dva suprotna tabora. S jedne strane neokonzervativci koji bi hteli tobože da se oslobode tobože subverzivnih sadržaja jedne neprijateljske kulture u korist ponovo probuđenih tradicija, sd ruge strane, oni radiklani kritičari rasta za koje je novo neimarstvo postalo simbol razaranja modernizovanjem. Tek tada post-avangardistički pokreti, koji su imali još sasvim zajedničku svest s modernom arhitekturom, pa ih je Čarls Dženks opravdano opisao kao reprezentativne za poznu modernu, počinju da odgovaraju konzervativnim raspoloženjima sedamdesetih godina i utiru put intelektualno detinjastom, ali provokativnom odbacivanju moralnih načela moderne arhitekture...

Svi se slažu u kritici bezdušne sandučaste arhitekture, odsustvu veza sa sredinom i soliterske arogancije nepodeljenih kancelarijskih zgrada, čudovišnih, velikih robnih kuća, monumentalnih visokih škola i kongresnih centara, u kritici odsustva urbanosti i u kritici mizantropije gradova satelita, brutalnih naslednika bunkerske arhitekture, masovne proizvodnje psećih kućica sa sedlastim krovom, razaranje gradova itd... Od Zigfrida Gidiona, koji se duže od jednog ljudskog veka tako strasno zalagao za modernu arhitekturu, već iz 1964. potiču kritičke rečenice koje bi danas mogao da napiše Matias Ungers ili Čarls Dženks.

Razume se, ono što jedni iznose kao imanentnu kritiku, to je kod drugih opozicija prema modernoj, isti oni razlozi koji jednu stranu ohrabruju za kritičko istraživanje nezamenjive tradicije, drugoj strani su dovoljni za proklamovanje postmodernog doba. I ti oponenti, opet, povlače suprotne konsekvence, zavisno od toga da li zlu pristupaju kao ulepšivači ili kao kritičari sistema. Konzervativno nastrojeni zadovoljavaju se stilističkim prerušavanjem onog što se ionako dešava, bilo poput Branca, kao tradicionalisti, ili poput današnjeg Venturija, kao pop artisti, koji duh modernog pokreta pretvara u citat i ironično ga meša s drugim citatima u tektove drečavih boja, što svetle kao neonske cevi. Nasuprot tome, radikalni antimodernisti ciljaju niže, hoće da potajno napadnu ekonomske i administrativne prinude industrijskog neimarstva, usmereni su ka ukidanju diferencisanja neimarske kulture. Ono što su za jednu stranu problemi stila, druga strana shvata kao problem dekolonizovanja raozornih svetova života. Tako su oni koji hoće da nastave nedovršeni projekat moderne, zapali u kovitlac, suočeni sa raznim protivnicima koji se slažu samo u rešenosti da se distanciraju od moderne.

Moderna arhitektura, koja se razvila kako iz organskih tako iz racionalstičkih početaka jednog Franka Lojd Rajta i jednog Adolfa Losa, koja je doživela procvat u najuspelijim delima jednog Gropiusa i Miesa van de Rohe, jednog Korbizijea i Alvar Alta, ta arhitektura je, ipak, prvi i jedini obavezni stil počev od vremena klasicizma, onaj stil koji udara pečat i svakodnevici. Samo je ova arhitektura proizašla iz duha avangarde, dorasla je avangardnom slikarstvu, muzici i literaturi našeg veka. Ona je nastavila liniju tradicije okcidentalnog racionalizma i sama je bila dovoljno snažna da stvori uzore, to jest da postane klasična i zasnuje tradiciju koja je od početka prešla nacionalne granice. Kako te teško osporive činjenice spojiti sa tim što je posle drugog svetskog rata došlo do onih deformacija kao naslednika, čak i u ime tog internacionalnog stila. Da li se u tim grdobama otkriva pravo lice moderne, ili su to falsifikati njenog pravog duha...

...posmoderna... ruši moderni stil rastačući čcrsti spoj jezika avangardnih oblika i neelastičnih funkcionalističkih načela. Programski se oblik i funkcija ponovo razilaze. Trivijalna je činjenica da to važi za neistoricizam, koji robne kuče pretvara u srednjekovne nizove kuća i otvore za ventilaciju u podzemnim železnicama u džepni format vile u stilu paladijanizma. Za ovaj povratak rklekticizmu prošlog veka može se zahvaliti, kao i tada kompezaciskim potrebama. Ovaj tradicionalizam se uključuje u obrazac političkog neokonzervativizma utoliko što u pitanjima stila menja defibiciju problema koji postoji na drugom jednom nivou, izmičući tako javnoj svesti. Reakcija u smislu bekstva povezuje se s težnjom ka afirmativnom. Sve ostalo treba da ostane takvo kakvo je.
Razdvajanje oblika i funkcije odnosi se isto tako na onu postmodernu koja odgovara definicijijama Čarlsa Dženksa i sasvim je oslobodjena nostalgije, bilo da Ejsman i Grejvs artistički osamstaljuju formalni reperetoar dvadesetih godina, bilo da Holejn i Venturi, kao nadrealističke pozorišne slike, uvode moderna sredstva oblikovanja, da bi agresivno izmešanim stilovima izmamimili živopisne efekte. Jezik ove kulisima slične arhitekture odaje se retorici koja pokušava daipak u šiframa izrazi arhitektonski više neuobličive sisteme veze.

izvor

Нема коментара:

Постави коментар